CAD u prvoj deceniji 21 veka na Arh. Fak. u Beogradu

2004e godine sam upisao arhitektonski fakultet u Beogradu. Kompjuter sam poceo da koristim daleke '89 godine, tri godine pre nego sto cu poci u skolu. Da mi je odma neko pokazao kako se programira, verovatno bih sad bio CEO neke softverske firme ovde u zalivu. Majka mi je stalno poturala knjigu Basic-a, ja sam uporno kucao te komande u dos promptu, i digao sam ruke nakon sto sam procitao istu gresku 20 puta.

Ali, sa vedrije strane, devedesete sa svim svojim carima su brzo prosle uz mnoge PC igrice zbog kojih mogu da kazem da mi je detinjstvo cak i bilo srecno. Bio sam srecan kad sam imao struje da igram igrice, i kad niko nije radio na kompjuteru. U medjuvremenu, radovao sam se trenutku kad ce se kompjuter osloboditi ili kad ce doci struja.

'99 sam poceo da radim aktivno u 3d studio maxu, ubrzo zatim, poceo sam da ucim i AutoCAD, pre svega kako bih mogao lakse da procitam arhitektonske planove kako bih pravio 3d modele zgrada, a zatim sam poceo da crtam i svoje projekte.

U arhitektonsko tehnicku skolu sam se upisao naredne godine, u Eksperimentalno Kompjutersko odeljenje.

Medjutim, od kompjutera smo otprilike samo K i videli.

U prvom razredu, cini mi se da smo imali tehnicko crtanje, i koliko se secam bilo mi je jako interesantno. Stara rotringova tabla je radila kao podmazana, a na A4 formatu je bilo lako nacrtati bilo sta. Cak smo dobijali jako interesantne zadatke.

Ne mogu da se setim kada smo zapravo u kurikulumu imali kompjuterski predmet. Mislim da je pocelo na trecoj, ali mozda cak i na cetvrtoj godini. Razradu glavnog projekta smo ipak morali da radimo peske, i tu sam prvi put upotrebio ploter. Sa drvenom mekanom olovkom, linije su ubrzo postale debele, a zbog tezine olovke bile su prilicno blede, ali prevara je prosla maltene neopazeno.

Savremen covek 1 - prevazidjeni dinosaurusi 0


Najinteresantnija anegdota iz ovog perioda je vezana za moju sirotu razrednu. Zena je generacija moje majke, i nikada nije radila na kompjuteru. Negde krajem drugog, ili treceg razreda, otisla je kolektivno sa polovinom odeljenja na kurs u vincu. Dakle, zvanicno, imala je istu kolicinu treninga kao i svoji djaci, ali u praksi verovatno i manje.

Posle 2 meseca raspusta... vratila se da nam vodi CAD predmet. Bilo je jako korisno... za nju, jer smo mi nju ucili.



2004e, upisao sam arhitektonski fakultet. Na AC-u je asistent, mislim da se zove Djordje Nenadovic, predstavio predmet. Neko vreme sam pamtio tacno sta je rekao, sad mogu samo da parafraziram:

(drzeci rapidograf sa dva prsta kao da je... posran): "Ovo je rapidograf. On se vise ne koristi, jer je prevazidjen. Danas se sve radi na kompjuteru. Ja ga takodje ne koristim jer sve radim na kompjuteru. Ali vi ce te ga koristiti."


Ovaj predmet je bio nesto najbesmislenije sto sam u zivotu radio. Mnogi ljudi smatraju da je vojska besmislena. Ja smatram da nije prijatno da se neki balavi desetar izdire na vas i da ustajete ujutru, ali na kraju toga ipak dodju neke pozitivne stvari. Lakse je ustati i otici na posao. Telo se dovede u form. Steknete znanje za baratanje oruzijem, i mozete da povedete revoluciju.

Iz AC-a apsolutno nista korisno njie moglo da izadje.


Nakon nekoliko besmislenih vezbi, dosla je ta cuvena omrazena srafura. Prilicno slozeni vitki oblici, morali su da se ispune crnom bojom ,spartanjem .5mm debelih linija koje se dodiruju. KAd rapidograf procuri, sve mora iz pocetka. Secam se da su mahom svi provodili ceo vikend samo crtajuci ove radove.

Ja samo sto nisam dobio nervni slom dok sam crtao taj rad. Negde nakon cetvrtine zavrsenog posla, poludeo sam i poceo sam da ispunjavam ostatak na razne nacine. Salvetom umocenom u mastilo, stapicima zausi, cetkicom... bilo je musavo, samo cu to reci.

Naravno, i ocena je bila musava, ali meni je to sve bilo u binarnom sistemu, mogao sam da prodjem, to je 1, i mogao sam da radim ponovo, to je 0.


U ocaju, setio sam se mog dobrog druga, texas instruments plottera iz 90e godine.

Znam da je bio zapostavljen neko vreme od kako ga je zamenio moderan inkjet stampac. Secam se takodje da je 90ih bio problem odrzavati ga, jer ja zahtevao specijalno mastilo, pa specijalne rapidografe, pa su mnogi proizvodjaci nestali ili prestali da proizvode pa su bili potrebni adapteri da bi druga pera radila. Ovo je pod embargom bilo narocito skupo.

Medjutim, ispostavilo se da jedan od adaptera moze komotno da primi standardni rotringov rapidograf, kao da su stvoreni jedan za drugo. Obicno mastilo takodje nije bilo problem, bar ne za ovo sto je mni trebalo.

Problem je bio sto radove nije bilo potrebno samo tusirati, vec i iscrtati obicnom olovkom, ili cak kombinacijom. Ali i za to sam nasao lek, set rotringovog sestara, imao je kratku tehnicku olovku, koja je mogla da prodje ispod nosaca za pera na ploteru, gde je obicna olovka udarala. Na kraju, ostao je problem blede olovke, u ocajanju, tako blizu cilja, dohvatio sam se prvog predmeta koji je bio pri ruci, 3 novcica od 100 forinti. Oni lepi, teski.


Na kraju krajeva, prosecna ocena koju je robot nacrtao, bila je 7. Umeo je da "stucne" kad je vukao kose linije, pa je izgledalo kao da se pomerio lenjir, i krugovi mu nisu bili precizni, pa sam njih naknadno crtao.

Takodje, sve te srafure, bile su prevelike za dedu iz teksasa. Nije imao dovoljno memorije da primi ceo crtez, pa sam morao iz vise puta da ga saljem. Secam se da je na tim slozenijim crtezima, islo par sati samo da se bejbi situje ploter, ali verovatno bi otislo 20 da se nacrta rukom...


Pamet 2 - mediokritet 0